Moja supruga je preminula u 27. godini, i od tada sam samostalno brinuo o našem četvorogodišnjem sinu.
I dalje držim njen telefon pored svog kreveta. Prethodne večeri, potpuno neočekivano, telefon je zazvonio po prvi put nakon nekoliko meseci — stigla je poruka: ‘Biću kući za 20 minuta.’
Osjetio sam nelagodu. Ubrzo nakon toga, stigla je još jedna poruka, koja me potpuno zatekla. Pisalo je:
‘Nedostaje mi moj sin. Ne mogu prestati misliti na njega. Neću više čekati. Večeras moramo finalizirati plan kako da ga uzmemo iz kuće njegovog oca!’
Počeo sam pregledavati njen telefon, zbunjen i potresen onim što sam pronašao u porukama.
Otkrio sam desetine razgovora u poslednjih nekoliko nedelja — komunikaciju s osobom koju smo oboje znali još iz studentskih dana.
Moj svet je u tom trenutku izgubio smisao. Nisam znao da li se neko poigrava sa mnom, ili je sve ovo neka čudna slučajnost. Ipak, jedno znam: potrudiću se da naš sin odrasta u ljubavi i sigurnosti. On je sada centar mog sveta.”
